Naknada štete koju zaposleni prouzrokuje poslodavcu uređena je članom 163. Zakona o radu Republike Srbije. Ova odredba propisuje uslove pod kojima zaposleni odgovara za štetu nastalu na radu ili u vezi sa radom, kao i način utvrđivanja odgovornosti i naknade štete.
Tokom obavljanja poslova može doći do različitih situacija u kojima zaposleni prouzrokuje štetu poslodavcu. To može biti oštećenje službenog vozila, uništenje robe, nepravilno rukovanje opremom, nastanak manjka ili drugi događaj koji dovodi do materijalnog gubitka.
U takvim situacijama postavlja se pitanje da li zaposleni odgovara za nastalu štetu, pod kojim uslovima poslodavac može zahtevati naknadu i na koji način se utvrđuje iznos koji zaposleni treba da nadoknadi.
Zakon o radu Republike Srbije uređuje odgovornost zaposlenog za štetu koju prouzrokuje poslodavcu na radu ili u vezi sa radom. Međutim, sama činjenica da je šteta nastala tokom obavljanja posla ne znači da je zaposleni automatski dužan da je nadoknadi. Za utvrđivanje odgovornosti potrebno je sagledati okolnosti konkretnog slučaja i utvrditi da li su ispunjeni zakonski uslovi.
Kada je zaposleni odgovoran za štetu koju prouzrokuje poslodavcu?
Prema članu 163. Zakona o radu, zaposleni je odgovoran za štetu koju je na radu ili u vezi sa radom, namerno ili krajnjom nepažnjom, prouzrokovao poslodavcu.
Iz navedene odredbe proizlazi da za odgovornost zaposlenog nije dovoljno samo postojanje štete. Potrebno je utvrditi da je šteta nastala na radu ili u vezi sa radom, da ju je prouzrokovao zaposleni i da je postupao namerno ili krajnjom nepažnjom.
Namerno prouzrokovanje štete podrazumeva da zaposleni svesno i voljno preduzima radnju kojom izaziva štetnu posledicu. Krajnja nepažnja predstavlja naročito visok stepen nepažljivog postupanja, koji se procenjuje prema okolnostima konkretnog slučaja.
Zbog toga je važno razlikovati običnu nepažnju od krajnje nepažnje. Prema posebnom režimu odgovornosti iz člana 163. Zakona o radu, obična nepažnja sama po sebi nije dovoljna da bi zaposleni bio dužan da poslodavcu nadoknadi štetu po ovom osnovu.
Na primer, ako zaposleni ošteti službenu opremu, potrebno je utvrditi kako je do oštećenja došlo, da li je zaposleni postupao protivno pravilima rada i da li njegovo ponašanje predstavlja nameru ili krajnju nepažnju. Bez takve procene ne može se automatski zaključiti da postoji njegova obaveza naknade štete.
Koje vrste štete zaposleni može biti dužan da nadoknadi?
Šteta koju zaposleni prouzrokuje poslodavcu može se javiti u različitim oblicima, u zavisnosti od prirode posla i okolnosti u kojima je nastala.
U praksi se mogu javiti situacije kao što su:
- oštećenje ili uništenje službenog vozila, računara, alata, mašina ili druge opreme;
- oštećenje, gubitak ili uništenje robe i materijala kojima zaposleni rukuje;
- manjak novca ili drugih vrednosti za koji je utvrđena odgovornost zaposlenog;
- namerno ili krajnje nepažljivo postupanje sa imovinom poslodavca koje dovodi do materijalnog gubitka;
- šteta nastala drugim postupanjem zaposlenog na radu ili u vezi sa radom, ukoliko su ispunjeni zakonski uslovi odgovornosti.
U svakom pojedinačnom slučaju potrebno je utvrditi postojanje štete, njen iznos i vezu između postupanja zaposlenog i nastale posledice.
Posebno treba imati u vidu da sam utvrđeni manjak, oštećenje imovine ili računovodstveni gubitak ne dokazuju automatski odgovornost određenog zaposlenog. Potrebno je utvrditi okolnosti nastanka štete i postojanje uslova propisanih Zakonom o radu.
Kako se utvrđuje odgovornost zaposlenog za štetu?
Član 163. Zakona o radu propisuje da postojanje štete, njenu visinu, okolnosti pod kojima je nastala, ko ju je prouzrokovao i način njene naknade utvrđuje poslodavac, u skladu sa opštim aktom, odnosno ugovorom o radu.
To znači da poslodavac treba da utvrdi relevantne činjenice i prikupi dokaze na osnovu kojih se može proceniti da li postoji odgovornost zaposlenog.
U zavisnosti od konkretne situacije, relevantni dokazi mogu biti zapisnik o nastaloj šteti, inventurna dokumentacija, izjave zaposlenih, fotografije, izveštaji odgovornih lica, računi, procene vrednosti oštećene imovine i druga dokumentacija koja ukazuje na način nastanka i visinu štete.
Pored toga, potrebno je utvrditi da li je štetu prouzrokovao konkretan zaposleni i da li je postupao namerno ili krajnjom nepažnjom.
Pravilno utvrđivanje odgovornosti značajno je za obe strane u radnom odnosu. Poslodavcu omogućava da svoj zahtev zasnuje na odgovarajućim činjenicama i dokazima, dok zaposleni ima mogućnost da ospori navode o nastanku štete, njenoj visini ili svojoj odgovornosti.
Ako se naknada štete ne ostvari u skladu sa postupkom predviđenim članom 163. Zakona o radu, o naknadi štete odlučuje nadležni sud.
Ko odgovara ako je štetu prouzrokovalo više zaposlenih?
U pojedinim situacijama šteta može nastati kao posledica postupanja više zaposlenih. Tada se postavlja pitanje kako se utvrđuje njihov udeo u odgovornosti.
Prema članu 163. Zakona o radu, svaki zaposleni odgovara za deo štete koji je prouzrokovao.
Ako nije moguće utvrditi koliki je deo štete prouzrokovao svaki zaposleni, smatra se da su svi zaposleni podjednako odgovorni i štetu naknađuju u jednakim delovima.
Posebno pravilo važi kada je više zaposlenih prouzrokovalo štetu krivičnim delom sa umišljajem. U tom slučaju zaposleni za štetu odgovaraju solidarno.
Prema tome, činjenica da je šteta nastala tokom rada određene grupe zaposlenih ne znači da se celokupan iznos može automatski staviti na teret samo jednom zaposlenom. Način utvrđivanja odgovornosti zavisi od okolnosti nastanka štete i mogućnosti da se utvrdi doprinos svakog zaposlenog.
Kako se utvrđuje visina naknade štete?
Utvrđivanje visine štete predstavlja važan deo postupka, jer poslodavac ne može proizvoljno da odredi iznos koji zaposleni treba da plati.
Visina naknade mora biti zasnovana na dokazima o stvarno nastaloj šteti i relevantnim okolnostima konkretnog slučaja.
Na primer, ako je došlo do oštećenja službenog vozila ili mašine, potrebno je utvrditi obim oštećenja i troškove popravke, uz uvažavanje drugih okolnosti koje mogu biti značajne za procenu štete.
Ako je došlo do gubitka ili uništenja robe, potrebno je utvrditi koja je roba izgubljena ili oštećena i kolika je vrednost nastalog gubitka.
Pri tome, poslodavac treba da raspolaže odgovarajućom dokumentacijom kojom potkrepljuje visinu svog potraživanja. Ako zaposleni osporava obračun ili osnovanost zahteva, sporna pitanja mogu biti predmet sudskog postupka.
Da li poslodavac može da odbije naknadu štete od zarade zaposlenog?
Jedno od najčešćih pitanja u praksi jeste da li poslodavac može zaposlenom jednostrano da umanji zaradu zbog štete za koju smatra da ju je zaposleni prouzrokovao.
Odgovornost zaposlenog za štetu i mogućnost naplate potraživanja obustavom od zarade predstavljaju dva odvojena pravna pitanja.
Prema članu 123. Zakona o radu, poslodavac može novčano potraživanje prema zaposlenom naplatiti obustavljanjem od njegove zarade samo na osnovu pravnosnažne odluke suda, u slučajevima utvrđenim zakonom ili uz pristanak zaposlenog.
Zbog toga činjenica da poslodavac smatra da zaposleni odgovara za nastalu štetu ne znači da može jednostrano da umanji njegovu zaradu.
Šta ako zaposleni odbija da nadoknadi štetu?
Ako zaposleni osporava postojanje štete, njenu visinu ili svoju odgovornost, a naknada nije ostvarena u skladu sa pravilima iz člana 163. Zakona o radu, poslodavac može da zaštitu svojih prava zatraži pred nadležnim sudom.
U sudskom postupku razmatraju se dokazi koji se odnose na nastanak i visinu štete, okolnosti pod kojima je nastala, postupanje zaposlenog i ispunjenost zakonskih uslova za njegovu odgovornost.
Sa druge strane, zaposleni može osporavati osnovanost zahteva i ukazivati na činjenice i dokaze koji govore u prilog njegovim navodima.
Ishod postupka zavisi od okolnosti konkretnog slučaja, raspoloživih dokaza i primenljivih zakonskih pravila. Zbog toga je važno da se pre pokretanja postupka ili odgovora na zahtev za naknadu štete pažljivo procene pravni osnov i dokazi.
Šta ako zaposleni prouzrokuje štetu trećem licu?
Zakon o radu uređuje i situaciju u kojoj zaposleni na radu ili u vezi sa radom prouzrokuje štetu trećem licu, a poslodavac tu štetu nadoknadi.
Prema članu 163. Zakona o radu, zaposleni koji je štetu trećem licu prouzrokovao namerno ili krajnjom nepažnjom dužan je da poslodavcu nadoknadi iznos štete koji je poslodavac isplatio trećem licu.
I u ovom slučaju potrebno je utvrditi okolnosti nastanka štete i da li su ispunjeni zakonski uslovi za odgovornost zaposlenog. Sama činjenica da je poslodavac isplatio naknadu trećem licu ne znači da može automatski zahtevati povraćaj tog iznosa od zaposlenog bez utvrđivanja odgovarajućeg pravnog osnova.
Zaključak
Naknada štete koju zaposleni prouzrokuje poslodavcu uređena je članom 163. Zakona o radu. Za odgovornost zaposlenog potrebno je utvrditi da je štetu na radu ili u vezi sa radom prouzrokovao namerno ili krajnjom nepažnjom.
Poslodavac utvrđuje postojanje i visinu štete, okolnosti njenog nastanka, odgovorno lice i način naknade, u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu. Ako se naknada ne ostvari na taj način, o njoj odlučuje nadležni sud.
Zbog toga je važno da poslodavac pre postavljanja zahteva za naknadu štete pravilno utvrdi činjenice i obezbedi odgovarajuće dokaze, dok zaposleni treba da proveri da li postoji zakonski osnov njegove odgovornosti i da li je zahtev za naknadu štete opravdan.
Ukoliko postoji spor u vezi sa odgovornošću zaposlenog, visinom štete ili načinom njene naplate, pravna analiza konkretnog slučaja može biti značajna za zaštitu prava i interesa obe strane u radnom odnosu.
FAQ – Najčešća pitanja o naknadi štete koju zaposleni prouzrokuje poslodavcu
Da li zaposleni odgovara za svaku štetu koju prouzrokuje poslodavcu?
Ne. Prema članu 163. Zakona o radu, zaposleni odgovara za štetu koju je na radu ili u vezi sa radom prouzrokovao namerno ili krajnjom nepažnjom. Sama činjenica da je šteta nastala tokom obavljanja posla nije dovoljna za automatsko utvrđivanje odgovornosti.
Da li poslodavac može da naplati štetu tako što će je odbiti od zarade zaposlenog?
Poslodavac može novčano potraživanje prema zaposlenom naplatiti obustavom od zarade samo na osnovu pravnosnažne odluke suda, u slučajevima utvrđenim zakonom ili uz pristanak zaposlenog, u skladu sa članom 123. Zakona o radu.
Ko utvrđuje visinu štete koju je zaposleni prouzrokovao?
Prema članu 163. Zakona o radu, poslodavac utvrđuje postojanje i visinu štete, okolnosti pod kojima je nastala, ko ju je prouzrokovao i način njene naknade, u skladu sa opštim aktom, odnosno ugovorom o radu. Ako se naknada ne ostvari na taj način, o njoj odlučuje nadležni sud.
Šta ako je štetu prouzrokovalo više zaposlenih?
Svaki zaposleni odgovara za deo štete koji je prouzrokovao. Ako nije moguće utvrditi pojedinačni udeo, smatra se da su zaposleni podjednako odgovorni. Ako je više zaposlenih prouzrokovalo štetu krivičnim delom sa umišljajem, odgovaraju solidarno.
Da li zaposleni odgovara ako je šteta nastala usled obične nepažnje?
Prema članu 163. Zakona o radu, odgovornost zaposlenog za štetu prema poslodavcu zahteva nameru ili krajnju nepažnju. Obična nepažnja sama po sebi nije dovoljna za odgovornost po ovom osnovu.
Šta zaposleni može da uradi ako osporava zahtev poslodavca za naknadu štete?
Zaposleni može osporavati postojanje i visinu štete, okolnosti njenog nastanka i svoju odgovornost. Ako naknada štete nije ostvarena u skladu sa članom 163. Zakona o radu, o naknadi odlučuje nadležni sud.
Da li poslodavac može da zahteva naknadu štete bez dokaza?
Zahtev za naknadu štete mora imati odgovarajući činjenični i pravni osnov. Potrebno je utvrditi postojanje i visinu štete, okolnosti njenog nastanka, odgovorno lice i uslove njegove odgovornosti. Dokumentacija i drugi relevantni dokazi zato imaju važnu ulogu u postupku.
Da li zaposleni mora da nadoknadi štetu koju je prouzrokovao trećem licu?
Ako zaposleni na radu ili u vezi sa radom namerno ili krajnjom nepažnjom prouzrokuje štetu trećem licu, a poslodavac je nadoknadi, zaposleni je prema članu 163. Zakona o radu dužan da poslodavcu nadoknadi iznos isplaćene štete, pod uslovima propisanim zakonom.
